Св. Стефан, цар Сръбски
Свети Урош V, цар Сръбски
Свети Цар Стефан Урош V Нејаки
Царувал от 1355 до 1371 година
Чества се в деня на смъртта му 2 декември 1371 година
Канонизиран за светител от Сръбската православна църква 211 години по-късно
|
Св. Стефан, цар СръбскиСвети Урош V, цар Сръбски Царувал от 1355 до 1371 година Чества се в деня на смъртта му 2 декември 1371 година Канонизиран за светител от Сръбската православна църква 211 години по-късно |
Као младић си процветао отаџбини твојој, добротом украшен,
и неправедну и вечну смрт си примио, Уроше свеславни.
Царскога корена корене слатки, иако на време ниси
сазрео,
у Господњу житницу си се уселио и велику жалост твојим сродницима си оставио.
Моли се за нас, који прослављамо свету успомену твоју.
Одрастао си као благородан и показао си се као прекрасни цвет, свеславни Уроше.
Из зависти си био убијен од твојих ближњих, али си Божијим Духом просвећен,
и бивши од
светородног племена, свет јеси и био.
Мученичким венцем си се украсио, уселивши се у Небески дворац:
Моли се за нас, свети Уроше, који са љубављу прослављамо успомену
твоју.
По-долу:
Виж също:
Християнско поклонничество:
Свети Стефан Урош бил син на прочутия сръбски владетел Стефан Душан, който, като обединил под своя власт почти всички сръбски земи и завоювал няколко области, принадлежащи на гръцкото царство, се провъзгласил за цар на сърбите и гърците. Той се родил от брака на Душан с Елена, сестрата на българския цар Александър Асен. Детството му преминало във времето на най-усилената дейност на баща му. Като приел царската титла в 1346 г., Стефан Душан се увенчал заедно със съпругата си с царска корона, а сина си Урош, който тогава бил само на десет години, увенчал с княжеска корона. Така от ранно детство Урош станал "младият" крал прозвище, което му останало завинаги.
След смъртта на своя баща, която последвала в 1355 г., Стефан Урош получил на осемнадесетгодишна възраст царската корона и трябвало да приеме под свое управление обширното сръбско царство. Това дело било твърде трудно. Сам Стефан Душан, за да управлява многобройните области с разнородно население (сръбско, българско, албанско и гръцко), ги давал във властта на велможи, които по гръцки обичай получавали от царя различни титли кесар, деспот и други. Те, ползвайки се с почти пълна самостоятелност, можели да оказват съпротива срещу царя и била необходима твърдата ръка на Душан, за да ги държи в подчинение.
Младият му приемник по природа се отличавал с телесна красота, душевна кротост и простота на ума. Да управлява обширната държава, му било трудно. По примера на баща си, той трябвало да управлява чрез посредничеството на велможите, но той нямал твърд характер и умения, за да ги държи в необходимото подчинение. Управниците на различните области започнали да ръководят по своя воля, а не по указанията на царя. Особена сила в държавата получили велможите Марняновичи, братята Вълкашин, Углеша и Гойко. Вълкашин първоначално получил от царя титлата кесар, а след това и сръбски крал, така че от свое име пишел и кралски грамоти. Стефан Урош нямал действителна власт, задоволявал се само с титлата цар. Наложило му се да изпита много скърби, нужди и унижения, но той понасял всичко с кротост.
Но това не било достатъчно на честолюбивите велможи: те искали напълно да го отстранят. Към това се стремял най-вече крал Вълкашин, поддържан от братята си. Урош, лишен от власт, живеел последователно в различни сръбски градове и области; по едно време живеел при княз Лазар, управляващ, подобно на Вълкашин, отделна област, Поддунавската, но отнасящ се доброжелателно към Урош.
Външно и Вълкашин показвал доброжелателност към него и се стараел да успокои все още живата му майка Елена, останала вдовица след Стефан Душан, която се страхувала за съдбата на сина си. Желаейки да засвидетелства своето разположение към Урош, Вълкашин веднъж го поканил заедно с него на лов в планинската страна близо до Косово поле. По времена този лов Вълкашин намерил възможност предателски да го убие. През нощта тялото му било положено тайно в новата гробница при храма "Успение на Пресвета Богородица", близо до замъка Петрич, нерядко служещ за местожителство на сръбските владетели.
Вълкашин казвал, че Урош е изостанал някъде по време на лова и че той не знае къде се намира. Поразена от скръб, майка му Елена и съпругата Анна взели всички мерки за търсене на изгубилия се цар, но напразно. Но няма тайна, която да не се открие. Разпространили се слухове за нощното погребение на някого в църквата "Успение Богородично" близо до Петрич.
Когато снели плочата от гробницата, видели тялото на невинно загиналия страдалец, цар Стефан Урош. Майка му и съпругата му, и всички, които били там, горчиво оплакали починалия и тържествено, по царски, извършили обреда на погребението в същата църква. Стефан Урош бил последният сръбски цар и последният владетел от рода на Неманичите.
Светите мощи на цар Стефан Урош дълго почивали в този храм, където бил погребан, но по-късно поради опасения от поругание от страна на мюсюлманите, били пренесени от православни сръбски преселници от Турция в Австрийски Срем, в манастира Ясак.
Подобно на всички сръбски владетели, Стефан Урош построил за спасение на душата си манастира "Рождество Богородично" в град Скопие. Църковната служба на Стефан Урош го възпява като светец, който "от младостта си бил предан на Господа, бащински успокоявал вдовици и сираци, умирявал враждите и утвърждавал мира, милвал бедните, защитавал обидените".
© Жития на светиите, преведени на български език от църковно-славянския текст на Чети-минеите ("Четьи-Минеи") на св. Димитрий Ростовски.
Източник: www.czipm.org
Цар Стефан Урош IV Душан - Силни,
Свети Цар Стефан Урош V Немањић
Свети Цар Стефан Урош V Немањић
Свети Цар Стефан Урош V Немањић
Свети Преподобни Авва Јустин Ћелијски
"ЖИТИЈА СВЕТИХ за децембар"
ПУТЕВИ и начини којима Промисао Божји води људе вечном спасењу неиспитљиви су и недознајни. Људе, који се са вером и побожношћу предају Богу и према моћима својим творе свету вољу Његову, Бог проводи кроз разне околности и невоље, док их на крају не доведе у Царство Своје Небеско. Тако је било и са овим светим и блаженим Урошем, последњим царем Српским.
Свети и праведни Урош био је син јединац Српског цара Душана Силног (1331—1355. године) и блажене царице Јелене, која по роду беше сестра Бугарског цара Јована Александра (1331-1371 године). Душан се оженио благочестивом и мудром Јеленом одмах после узласка на краљевски престо Српске државе,1 но по неком тајном суду Божјем супружници не имаху деце за дуго година. Због неплодности своје супруге Душан често беше незадовољан њоме, али побожна супруга његова Јелена сву своју тугу због неимања деце преношаше на Господа, и тај бол свој често претакаше у топле и сузне молитве Богу и Пресветој Богородици, молећи их да јој подаре једно дете. После скоро пет година проведених у браку са Јеленом, а без деце, Душан се реши најзад да раскине брак са својом супругом и да се ожени неком другом,2 јер је желео да себи и потомству своме обезбеди наслеђе на престолу Српске државе. Но тада Господ Милостиви, који не презире молитве и мољења верних слугу Својих, погледа милостиво на слушкињу Своју Јелену и молитве њене бише услишене. Ускоро затим, Јелена роди сина свога јединца (1337. године), овога блаженог Стефана Уроша.3
Мајка Урошева Јелена била је веома побожна и богољубива, па је и свог сина Стефана Уроша учила богољубљу и христољубљу. Јелена је необично волела књиге, посебно пак божанске књиге Светога Писма, а особито Еванђеље, па да би боље разумела света Божја Еванђеља замолила је светогорског старца Јоаникија да јој преведе на српски језик тумачење Еванђеља од архиепископа Охридског Св. Теофилакта.4 Тој божанској мудрости она је учила и свога сина Уроша. Она је такође била веома одана Православљу, и у верности Православној вери учвршћивала је и свога мужа цара Душана,5 а поготову свога сина јединца Уроша. Ни отац Урошев Душан није био непобожан човек. Јер стари историчари сведоче и за њега да је био благочестив, „врло одан православној вери". "Подизао је цркве и манастире, дарујући им велике милостиње, и дајући велике дарове достојанственицима и свештеницима, који су у тим црквама и манастирима певали песмопоје Богу. У ове манастире спадају и они на Светој Гори, у Македонији и по другим местима. Он даде за вечна времена монасима Српског манастира Светог Арханђела Михаила у Јерусалиму стални новчани прилог, који су му дубровчани плаћали за Стон и Пељешац. Управо стога он беше назван Душан, што значи душеван човек".6
Благочестиви родитељи Душан и Јелена са својим сином Урошем не само да помагаху многе цркве и манастире, него и сами подигоше нове. Они подигоше своју задужбину прекрасни манастир Светих Арханђела на Бистрици више Призрена (од 1348—1352. године), у коме први игуман би Јаков, потоњи митрополит у Серезу. Заједно са царским побожним великашем, деспотом Јованом Оливером, подигнут би и живописан и други манастир Св. Арханђела у Леснову (1347—1349. г.), и затим заједнички од стране свих њих манастир би завештан светој лаври Хиландару на Светој Гори.
Ова благочестива породица, а особито „христољубива супруга" Јелена и побожни јој син
Урош, подигоше и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, и цркву Свете Тројице у граду Скопљу. О томе овако пише њихов каснији животописац
свјатјејши патријарх Српски Пајсије Јањевац:
„И тада благочестива царица Јелена са сином својим доврши цркву која је остала од благочестивога и превисокога цара Стефана (Душана) у Црној Гори несвршена, и трудом и подвигом и помоћју Пречисте Владичице наше Богородице, и заступништвом и помоћју својих прародитеља довршише преславну цркву у похвалу и на славу Успења Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и Приснодјеве Марије. Она се и до данас зове Црногорска Богородица, пошто је цар Стефан Велики беше основао и беше недовршена, јер га смрт постиже. Такође и у Скопљу према граду подиже (Јелена са Урошем) преславну цркву из основе, у име Живоначалне Тројице, пошто је раније, још од прародитеља, мислим на краља Милутина, била саздана мања. Ова црква би названа првопрестолна митрополија још за великога цара Стефана. После је млади цар Урош распространи и украси великим красотама, часним иконама и одеждама и красним сасудима. Ту је била чудотворна икона која се зове Тројеручица, и која је и до данас у Хиландарској цркви. Ова црква је после (у време ропства) Божјим допуштењем и агарјанским насиљем била разрушена и до данас се познаје место где је била".
Тако пише летописац патријарх Пајсије,7 но то је било већ после смрти Урошевог оца Душана, када га је млади Урош наследио.
Пре тога пак, родитељи Уроша пошто поодрасте најпре оженише, а то би на овај начин. Када моћни цар Стефан Душан заузе Босну и дође у град Дубровник, он тамо са својом супругом царицом би свечано дочекан и примљен. Идуће године он посла отуда свога протовестијара Николу Бућу на двор Француског краља да запроси кћер тога краља за жену своме сину Урошу. Француз му, међутим, одговори да би то врло радо учинио само када би и цар Стефан и његов син били „римског обреда", то јест када би прешли у римокатолицизам. Када се Душанов посланик врати натраг и исприча своме господару шта му је Француски краљ рекао, тада се цар Стефан насмеја и наруга одговору латинског краља, па се онда окрете и запроси православну невесту сину своме, Анку, кћер Влашког кнеза и војводе Александра Басараба, коју овај одмах и даде за Уроша. Тако благочестиви Урош би ожењен правоверном супругом. Негде у то време, то јест када се отац његов Душан венча за цара Срба и Грка (на сабору у Скопљу 1346. године), млади Урош би од оца проглашен за „краља све Српске земље" и тако постаде савладар своме оцу и цару.
Међутим, не прође много година, а отац његов Душан умре изненада. У то време свим хришћанима и владарима на Балкану беше запретила велика опасност од опаких иновераца Турака, који из Азије беху продрли и у Европу. Са својом војском цар Душан крете на Турке, али се на путу изненада разболе и напрасно умре, 20. децембра 1355. године. Тада нејаки Урош, коме не беше још ни деветнаест година, прими на себе власт великог очевог царства, а то беше исувише велики и тежак терет за његова слабачка плећа.
Млади Урош не беше властољубив ни славољубив. Староставни српски летописи и родослови описују блаженог Уроша као „младића истински красна и лепога стаса, али младога смислом, претерано милостива и кротка, који... савете старих не примаше, а држаше се савета младих". Као тако кротак, благ и незлобив, Урош није хтео силом владати и подчињавати моћне и необуздане великаше српске, па зато и кажу за њега стари летописци да су добром и нејаком цару „нанели штете и сами његови дворски људи, од којих он претрпе многа зла и неправде". Многи од тих великаша почеше се одвајати од младога цара и цепати Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвоји Урошев стриц Симеон—Синиша (Душанов полубрат) и узе под своју власт град Костур са околином, те се тамо прогласио за цара. Но како њега српска властела (на сабору у Скопљу 1357. г.) није признала, Симеон се ускоро спусти ниже на југ и освоји области у Грчкој, Епир и Тесалију, те тамо заснова своју самосталну државу.8
Остали Урошеви великаши одвајали су се постепено од њега, али су у
почетку неки од њих признавали његову врховну власт. Такви су били севастократор Дејан, ожењен тетком Урошевом Теодором (Душановом сестром), који је управљао крајевима око Скопске
Црне Горе па до реке Струме; затим војвода Никола Стањевић, који владаше око града Штипа и реке Брегалнице, и још неки други. Један од најмоћнијих великаша у почетку био је Хумски
кнез Војислав Војиновић, који је управљао Српским покрајинама од Рудника и Дрине до Јадранског Мора. Војислав је признавао младог Уроша као цара, и док је он живео чак је спречавао
дрског великаша Вукашина Мрњавчевића да чини насиље над нејаким Урошем.9 Но кад Војислав
умре (1363. г.) њега наследи његов синовац, непокорни жупан Никола Алтомановић, који такође пакошћаше Урошу. Од Уроша се одвојише и великаши браћа Балшићи у Зети, затим
Растиславићи на северу (на српско—угарској граници), који на веће зло свију позову на Српску земљу непријатеља са севера, Угарског краља Лудвига I, који са силном војском продре у
Србију све до Рудника. Само помоћу Божјом, цар Урош и Српска земља тада буду спашени, те се Угари поврате натраг.10 Но најдрскији и најнасилнији од свих тадашњих српских великаша био је лукави Вукашин Мрњавчевић, од кога је нејаки цар Урош највише зла и невоља
претрпео, као што ћемо даље видети.
Да би помогла своме нејаком сину Урошу, његова мајка Јелена узе да управља источним делом царевине, то јест Серском облашћу у источној Македонији, али тако да она потпуно признаваше врховну царску власт свога сина. Она мудро и побожно управљаше овим крајевима Српског царства и доста помагаше своме сину Урошу. Пре свега другога и више од свега она му помагаше у побожности и животу по Богу и ради Бога. Њена побожност и христољубивост види се и из тога што она, чим по смрти Душановој остаде удовица, одмах одлучи да се замонаши, што ускоро заиста и учини, поставши тако монахиња Јелисавета (већ у месецу мају идуће 1356. године). Као монахиња—царица она чешће посећиваше сина свога Уроша и помагаше му у његовим пословима. Но особито му помагаше у његовим честим и богатим милостињама и даровима црквама и манастирима.
Урош није био среброљубив ни богатствољубив. Чим је дошао на власт, он је одмах обавестио богату Дубровачку републику, која је Српској држави плаћала разне порезе и царине од трговине, особито у престоници Призрену, да он тај њихов новац од царина уступа манастиру Светих Арханђела у Призрену. Други пак део тога новца, који је Српска држава добијала од Дубровника за уступање Стона (на Пељешцу), Урош је поклонио Пресветој Богородици Синајској. Трећи део тог дубровачког новчаног давања благочестиви цар Урош даривао је српском манастиру Светих Арханђела у Јерусалиму. Свети Урош помагаше такође својим прилозима и митрополита Мелничког Кирила, и Серског митрополита Јакова, и особито монахе подвижнике на Светој Гори Антонској и тамошње Светогорске манастире. И сам он, и заједно са својом благочестивом мајком монахињом Јелисаветом, помагао је свету лавру Немањићску, Хиландар на Светој Гори, и то давањем честих и великих дарова и богатих прилога. Царица—монахиња Јелисавета подарила је са Урошем на дар манастару Хиландару седиште Петрићево (1360. године), а затим су дали и велики дар лаври Светог Атанасија на Атону (1361. године). Урошевим прилозима и даровима урађене су у Хиландару прекрасне велике иконе на великом иконостасу Хиландарске саборне цркве, док је његова мајка Јелисавета била ктиторка несрећно запустеле Карејске ћелије Светога Саве у средишту Свете Горе. Света Јелисавета је богато обдарила и светогорски манастир Кутлумуш. Затим је она постала „други ктитор" манастира Светог Николе под Кожљем на реци Пчињи, који је она после уступила Серском митрополиту Јакову. Свети пак син њен цар Урош потврђивао је и дарове манастирима, особито светом Хиландару, који су чињени од појединих његових побожних великаша. Тако је његов властелин Никола Стањевић подигао манастир Светог Стефана, звани Конча, и по жељи овог војводе он и Урош га заједнички подаре великој лаври Хиландарској (1366. године)11.
Истинска побожност светог цара Уроша и његове мајке блажене царице—монахиње Јелисавете види се и из следећег. Српски цар Стефан Душан беше у нечему „преступио границе отаца својих", како за њега кажу стари летописи, јер не учини као његови прародитељи Немањићи, него се самовољно понесе и погорди у уздизању себе за цара и проглашењу Српског архиепископа за патријарха. Због овога настадоше не мале невоље и несугласице између Српске и Цариградске Цркве, тако да васељенски патријарх Калист12 изрече на крају одлучење над царом Душаном и Српским патријархом. Тада се, како кажу стари летописци, „покаја цар и заиска разрешење за ово зло", али се затим, додају летописци, Душан убрзо „разреши од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено". Бригу око измирења Српске и Цариградске Цркве узе на себе царева супруга, блажена царица Јелена—Јелисавета и њен нејаки син Урош. Са много поштовања и љубави мудра и побожна царица—монахиња прими на свој двор у град Сер свјатјејшег патријарха Цариградског Калиста, који лично дође к њој ради хришћанског мира и јединства. Свети патријарх Калист беше готов на помирење и праштање и зато већ ступи у општење са Српском Црквом, а то исто жељаше и мајка Урошева и сам Урош. Али, по недознајним путевима и судовима Божјим, патријарх Калист се изненада разболе и ту у Серу одмах се пресели ка Господу (20. јуна 1369. године), као што му беше предсказао преподобни Максим Капсокаливит.13 Благочестива царица—монахиња и клирици и народ Српске Цркве са сваком почашћу и побожношћу опојаше и сахранише почившег васељенског патријарха, чврсто верујући да им је патријарх Калист већ опростио и са њима се измирио, иако није стигао да све то и другима обзнани. Неколико година касније, блажена царица Јелисавета, уз помоћ и монаха Светогораца и благочестивог кнеза Српског Лазара,14 учини да дође до пуног и јавног помирења Српске и Цариградске патријаршије, и то за време Цариградског патријарха свјатјејшег Филотеја (1363— 1376. г.) и Српских патријараха свјатјејших Саве IV и Јефрема (1375. године).15 Том приликом би дато опроштење и помирење за све живе и умрле, за цара Стефана Душана и сина му цара Уроша, за патријарха Јоаникија и Саву патријарха, и за све велике и мале. Ускоро пак после овога престави се у Господу блажена царица—монахиња Јелисавета (7. новембра 1376. године), примивши пре смрти велику монашку схиму са именом Евгенија.16 Свети пак син њен, цар Урош, био је у ово време већ променио светом. А ево како је то било.
Као што је већ речено, од многих српских великаша, који су се почели одметати од благоверног и законитог цара Српског Уроша, најлукавији и најобеснији био је Вукашин Мрњавчевић. Са својим братом Јованом Угљешом Мрњавчевићем, иначе човеком много бољим и племенитијим од Вукашина, они су од Српског цара добили поседе у Македонији, и то Вукашин у западном делу Македоније, око Прилепа и Охрида, а Угљеша у источној Македонији. Угљеша је био ожењен ћерком кесара Војихне, намесника Драме, честитом Јеленом (која се после Угљешине смрти замонашила и остала позната као монахиња Ефимија), и својим способностима и памећу доста је помагала Урошевој мајци Јелисавети док је она управљала Серском облашћу Српскога царства. Вукашин међутим беше готов да одузме ову власт од нејаког цара Уроша; и зато му се све више насилно наметаше и своју власт прошириваше на рачун Урошеве. Јер он прошири своју област и до градова Скопља, Призрена и Приштине, тако да и саму престоницу цареву учини својом престоницом. Он наваљиваше да освоји и Рашку област и скоро целу Србију, али му се у томе супротставише остали српски великаши, међу којима беше и верни великаш Урошев благочестиви кнез Лазар Хребељановић. Млади и неискусни цар Урош настојао је да се супротстави наметљивости и насиљу Вукашиновом, али је несрећна српска неслога и себичност учинила и тада да великаши не помогну у томе младоме Урошу. У старим летописима и историјама пише о томе, да је млади цар Урош, "иако је имао једва двадесет година, у почетку ипак показивао велику разборитост", али је током времена, као претерано кротак и попустљив, почео исувише да слуша „савете младих", па је ту његову доброту и незлобивост лукави и препредени Вукашин искористио.
Вукашин је многе зле ствари чинио, позивајући се при томе да то ради тобоже у име цара, те је тако угњетавао многе личности Урошевог царства, истичући своју самовољу и властољубље. Тако се Вукашин подмукло и насилнички наметнуо младоме Урошу, и ускоро се уз законитог цара Уроша прогласио за Српског краља и савладара (највероватније августа или септембра месеца 1365. године). Вукашин је пошао и даље од тога. Он је желео да свргне са власти стару и светородну Српску династију Немањића, и да српски престо обезбеди за своју породицу.
Зато је и не питајући цара Уроша ускоро прогласио свога сина Марка за „младог краља", чиме је припремао збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Уза све ово, Вукашин беше у сукобу и са свјатјејшим патријархом Срским Савом IV, јер већма слушаше Охридског архиепископа, пошто га патријарх Српски укореваше да не ради и поступа по правди Бога истинога.
Овакво стање и понашање насилника Вукашина није могао дуго да издржи млади и нејаки цар Урош. Под тим и таквим невољама и озлобљељима он ускоро изгуби земаљско царство, своје, али зато задоби вечно и непролазно Царство Божје на небесима.
Блажени цар Српски Урош V пресели се најзад
душом својом ка Господу, у четвртак, дана 2. или 4. децембра 1371. године, не напунивши још ни 35 година живота. По његовом животописцу патријарху Пајсију и неким од каснијих
Српских летописаца, цар Урош је бао убијен руком безаконог Вукашина, али ако то и није било тако, Вукашин је ипак био посредни убица Урошев, као што то кажу најстарији Српски
летописци и родослови.17 О томе најстарији летопис пише овако. Цар Урош, „свргнут је са
царске части у отачаству своме, но ипак усред земље своје и у царском достојанству славно пређе к Богу, године 6880. (то јест 1371.), месеца децембра, четвртога дана, а те исте
године, пре његовог престављења, синови Исмаилови (тј. Турци) убише на реци Марици краља Вукашина и деспота Угљешу, који су га збацили са престола".18 Стари летописац, упоређујући свргнуће законитог Уроша са неправедним свргнућем законитог цара
Јудејског Ровоама (сина Соломонова), од стране Јеровоама, или свргнуће законитог цара Византијског Михаила III од стране његовог коњушара Василија Македонца, додаје још и ово: „Као
што онај цар Ровоам, или да кажемо Михаило цар Грчки, који од свога слуге пострада, тако и овај (благочестиви цар Урош) многа озлобљења и тегобе и мучења прими од својих слугу
Вукашина и Угљеше".19
Вукашин и Угљеша погибоше у боју са Турцима на реци Марици, код места Черномена, 26. септембра 1371. године. Турци су изненада били угрозили крајеве где је владао сам деспот Јован Угљеша (пошто се царица Јелена — Јелисавета, после 1365. године, била повукла из Сера и отишла своме сину Урошу или у своју задужбину намастир Матејчу). Вукашин је тада са својом војском пошао брату Угљеши у помоћ, али су обојица доживели страшну погибију од Турака на споменутој реци Марици. Ова турска победа отворила је широм врата најезди бесних и безбожних Исмаилћана на хришћанске народе у тима крајевима, чије страданије овако описује савременик и очевидац њихов, старац Исаија Светогорац: „И толика невоља и зло љуто захвати све градове и крајеве западне, колико нити уши икада чуше, нити очи видеше. А по убијању мужа овог, храброг деспота Угљеше, просуше се Исмаилћани и полетеше по свој земљи, као птица по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали, њих смрт прерано поже. Они пак који смрт преживеше, глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, Христе Милостиви, да не буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападаху и ждераху. Авај, јадан призор би за гледање! Оста земља од свих добра пуста; и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима, ни да избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаилћанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише се. У то време, и Српске господе (то јест владара) седми, мислим, род крај прими. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли".
Свети цар Урош, седми и последњи владар Немањић, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти објављене су од Бога на чудесан начин на 211 година после његове смрти (око 1584. године). Манастир Успења у Неродимљу у то време беше запустео. Но Пресвета Богородица, којој је манастир био посвећен, учини преко неког побожног пастирчета да храм буде очишћен и обновљен. Када се потом у прву недељу окупио многи народ у храму, онај исти пастир повикао је свима присутнима: „Ходите и помозите ми да извадим мошти Светога Уроша, младога цара". Тада би подигнут велики камен од гроба унутра у цркви, и нађоше се красне мошти, које испуштаху благоухане мирисе, тако да су се сви дивили и викали „Господе помилуј". Тада би начињен и диван кивот од ораховог дрвета и у њега положене чесне мошти Светога цара мученика. О свему овоме би извештен и тадашњи архијереј Василије, у Новобрдској митрополији Грачаничкој. Митрополит Василије даде писмо за скупљање прилога ради обнове манастира, те овај манастир у Неродимљу би обновљен и украшен у част Матере Божје и новојављеног Светог Уроша цара. Главни ктитор манастира био је неки благоверни хришћанин из Јањева, са Косова, по имену Јован Живковић, као што о томе опширно пише и сведочи свјатјејши патријарх Српски Пајсије Јањевац, који је и написао одмах Житије и Службу Светом цару Урошу мученику, и то написао по јављењу у сну и жељи самог Светитеља, како сведочи о томе сам речени патријарх.20
Моштима Светог Уроша цара долазили су побожни људи још док су оне лежале у „манастиру Светог Уроша" у Неродимљу, и многи су од њих добијали духовне и телесне помоћи и исцељења. Тако је његовим светим моштима дошао да се поклони јеромонах Михаило Хиландарац, чак из Свете Горе (1695. године). Године пак 1705, месеца маја 11, пренео је Урошеве свете мошти у Сремски манастир Јазак српски монах Христифор, а заједно са њима понео је и Житије и Службу Светога. (Један пак део светих моштију цара Уроша донет је у манастир Студеницу). Из Јаска су мошти Светог Уроша преношене у манастире Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак.21 За време последњег Светског рата (14. априла 1942. године) мошти Светог цара Уроша морале су испред безбожних усташа бити уклоњене из манастира Јаска, и тада су пренете у Саборну цркву Св. Арханђела у Београд, где и до данас почивају. Светитељски лик Св. цара Уроша налази се насликан на многим фрескама и иконама по старијим и новијим српским манастирима и црквама.
Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви помилује и спасе све нас и све људе Своје, јер Њему приличи свака слава и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Ауху, сада и увек и кроза све векове. Амин.
________________
1 Душан се крунисао за Српског краља на Малу Госпојину 1331. године у Сврчину, а Јеленом се оженио и венчао јула месеца 1332. године. Касније, 1346. године, Душан се прогласио за цара Срба и Грка са престоницом у граду Скопљу. иди на врх стране
2 Према дубровачким документима, то је требала бити Јелисавета, ћерка немачког краља Фридриха Лепог Аустријског. иди на врх стране
3 Да је Свети цар Урош V био син јединац цара Душана и царице Јелене, и да осим њега они нису имали друге деце, види се јасно из царске повеље Душанове којом он потврђује прилоге и повластице манастиру Св. Николе у Добрушти, где се каже да је Урош њихов „јединородни син". иди на врх стране
4 Свети Теофилакт Охридски живео у 11. и 12. веку. Написао дивна тумачења на Еванђеља, користећи се ранијим тумачењима Светих Отаца, особито Св. Јована Златоуста. Спомен Св. Теофилакта слави се 31. децембра. иди на врх стране
5 Због њене чврсте привржености Православљу, блажену и христољубиву царицу Јелену (у нашем народу познату и под именом Роксанда) мрзили су латини (римокатолици) и називали је опаком женом, сигурно и зато што је она била препрека за њихове покушаје унијаћења православних Срба. иди на врх стране
6 Тако пише о Душану стари историчар Мавро Орбин у својој историји „Краљевство Словена" (изд. у српском преводу СКЗ, Београд 1968, стр. 34). иди на врх стране
7 Патријарх Пајсије Јањевац био Српски патријарх од 1614. до 1647. године. Написао Житије и Службу Св. цара Уроша V (Старе Српске биографије XV и XVII века, превео Л. Мирковић, СКЗ Београд 1936, стр. 138). иди на врх стране
8 Симеон је владао у својој новој престоници Трикали у Тесалији до 1369. године. Њега је затим наследио његов син Јован Урош Немањић, који се ускоро замонаши као монах Јоасаф код Преподобног Атанасија на Метеорским стенама у Тесалији, где њих двојица затим подигну манастир Велики Метеор, посвећен Преображењу Господњем, који и до данас постоји и у којем се налазе свете мошти њих обадвојице. Спомен овог Светог Јоасафа Немањића и Преподобног Атанасија Метеорског слави се 20. априла. иди на врх стране
9 Кнез Војислав је био заратио са Дубровником и још некима на западу царевине, па је мирољубиви цар Урош посредовао и измирио завађене стране у Оногошту, данашњем Никшићу (августа 1362. г.), у чему је помогао и његов угледни дворјанин и верни сарадник, Св. кнез Лазар Хребељановић (о коме видети опширније под 15. јуном). иди на врх стране
10 Овај Угарски краљ Лудвиг био је пре тога склопио мир са Млечанима да би лакше могао да пође у „крсташки" рат "против шизматика у Рашкој", то јест против православног цара Уроша и православних Срба. Но то му није успело. иди на врх стране
11 Овај Урошев војвода Никола ускоро се затим замонашио и повукао у манастар, највероватније у сам Хиландар. иди на врх стране
12 Са. патријарх Цариградски Калист (1350—54. и 1355—64. г.), празнује се 20. јуна. иди на врх стране
13 Његово свето житије и ово пророштво видети под 13. јануаром. иди на врх стране
14 Опширније о животу и делима Светог кнеза Лазара видети под 15. јуном. иди на врх стране
15 Спомен Св. Јефрема, патријарха Српског, слави се 15. јуна. иди на врх стране
16 Тело свете Јелисавете — Евгеније погребено је у њеном манастиру Матејчи код Куманова. Датум њеног блаженог престављења, 7. новембар 1376. године, забележен је у Романовом типику у ман. Хиландару. Према томе њен би се свети помен требао вршити тога дана, али се она овде спомиње под данашњим датумом (о чему видети даље) заједно са својим сином Урошем. иди на врх стране
17 Патријарх Пајсије Јањевац написао је Живот цара Уроша тек 1642. године, и он износи да је Вукашин убио цара Уроша. О томе говоре и млађи Српски летописи и родослови, из тога доба, или нешто мало старији од Пајсија. Међутим, најстарији текстови Српских лепотиса (Пећки рукопис из 16. века), као и извесни савремени записи у Дубровнику, говоре и сведоче да је цар Урош умро ускоро после Маричке битке, те према томе није био директно убијен од Вукашина. Али, његовој прераној кончини (умро је у својој 35—ој години) као намученог праведника, несумњиво је допринео немилосрдни Вукашин Мрњавчевић. иди на врх стране
18 Љ. Стојановић, Стари Српски родослови и летописи, Београд — Сремски Карловци 1927, стр. 131 и у „Гласнику СУД", 53 (1883), стр. 13. иди на врх стране
19 Тамо, стр. 131. иди на врх стране
20 Говорећи за себе како је једва пристао, и то по Божјем извољењу и умољаван много од других, да напише Житије и Службу Светом Урошу, патријарх Пајсије на крају Житија овако моли за опроштај: „Ако што буде било погрешно..., а ви, браћо, исправљајте, а не куните, Господа ради. Јер не писа дух Свети, нити муж свети, но рука грешна и дух малаксао, у последња времена невољна и насилна од безбожника. Сам Господ зна да једино из усрђа и љубави написах ово вашој љубави, да благодат Божја буде са свима вама и да будемо ми једно стадо и један пастир" (изд. СКЗ, Београд 1936, стр. 151). иди на врх стране
21 Овде у манастиру Јаску, ускоро по преносу моштију Св. Уроша, дошао је да се поклони Св. Урошу неки Турчин Мустафа из Сарајева, коме је нога била одузета. Свети Урош му је помогао и исцелио га, и зато му је Турчин из захвалности приложио дарове. иди на врх стране
Авва Јустин
"ЖИТИЈА СВЕТИХ за децембар"
Библиотека "Св. Наум"
Виж също:
www.Pravoslavieto.com